Abstract
Фразеологија средњевисоконемачког језика и данас се сматра недовољно истраженом облашћу германистичке лингвистике. Доскорашњи недостатак савременог фразеолошког речника за наведени период, хетероген текстуални корпус ове епохе и непостојање чвршће везе између фразеологије и историје немачког језика само су неки од разлога за наведено стање. У фокусу истраживања фразеологије ранијих периода превасходно су се налазиле одређене супкласе, и то пословице, крилатице и геминатни фразеологизми, а током последње деценије интересовање истраживача окреће се осталим слабије проученим фразеолошким супкласама, пре свега различитим типовима идиома и колокација. У раду се на основу примера из корпуса утврђују формална обележја средњевисоконемачких компаративних фразеологизама из синхронијске перспективе. Наведена тема је од значаја за дијахронијску фразеологију с обзиром на то да дефинисана структурна обележја у системском смислу представљају предуслов за даља истраживања дијахронијских процеса примарне и секундарне фразеологизације код компаративних фразеологизама у млађим епохама, а захваљујући установљеним формалним обележјима могу се доносити нови закључци о питањима дијахронијских промена код ове супкласе, чиме се стиче увид и у шире процесе дијахронијског динамизма немачког фразеолексикона од средњевисоконемачког до савременог језичког стања. Јасно установљена формална обележја могу додатно да послуже и као један од индикатора за препознавање ових лексикализованих структура у средњевисоконемачком тексту. На основу анализе одабраних примера може се закључити да средњевисоконемачки компаративни фразеологизми превасходно представљају бицентричне структуре испод нивоа реченице, које чувају конзервативно стање када су у питању компаративне партикуле, а истовремено не показују редупликацију еквативних партикула. Именичка компонента у оквиру secundum-a показује средњевисоконемачке језичке иновације у смислу све чвршћег етаблирања левог поља номиналне фразе. У свом основном облику могу да имају и инверзију primum-a и secundum-а, а известан број компаративних фразеологизама може да показује и одређене фонетске специфичности, што иде у прилог конвергентнијем међуодносу између различитих фразеолошких супкласа у старијим језичким периодима.